Dva i po psihijatra

U televizijskoj emisiji od pre nekoliko godina, snimanoj u domu za decu bez roditeljskog staranja, jedan osmogodišnjak bistrih, pametnih očiju, kada ga je reporterka pitala koga voli najviše na svetu, bez razmišljanja i sa najblistavijim osmehom na licu, kao da je sve ama baš najnormalnije moguće, rekao je: "Pa, mamu!" Ne bi ništa bilo tako čudno u tom odgovoru da baš njega ta ista mama nije ostavila. Bukvalno ga je bacila u đubre. Našli su ga jedva živog u kontejneru. On nikada nije upoznao svoju mamu, jer ona to nije želela, ali je i dalje voli najviše na svetu. Ili predstavu o tome šta mama znači. Stvarno, šta znači mama? Majka. Šta je definiše? Kakva to majka može da ostavi, baci, napusti biće koje je rodila i koje je voli najviše, verovatno zauvek? Niko te ne pripremi na to da te mama ne voli dovoljno kaže Brankica Raković, Robertova gošća. I aposlutno je u pravu. Kako to misliš mama te ne voli? Kako? U tom pitanju krije se jedna od najdubljih pukotina emocionalnog, ljudskog iskustva. Majka je prva sigurnost, prvo utočište, prva definicija ljubavi. Ili bi makar tako trebalo da bude. Na toj predstavi gradimo detinjstvo, poverenje, odnos prema sebi i prema svetu. Kada ta figura izostane, ruši se čitav naš unutrašnji kompas. Brankica je bila tinejdžerka kada je njena majka otišla. Bez velikih objašnjenja, bez scene koja bi tom odlasku dala smisao ili bar rečenice koja bi taj postupak objasnila. Majka je jednostavno nestala iz njenog života a iza nje je ostalo pitanje koje mnogi ljudi nikada ne izgovore naglas: Kako nastaviti dalje kada te majka, osoba koja bi trebalo da te voli bezuslovno, napusti? I posle takvih lomova ljudi završe škole, rade, smeju se, stvaraju porodice, ali negde duboko ostaje ta rana iz koje se povremeno vrate ista pitanja: Da li sam ja mogla da budem drugačija? Da li sam mogla da budem dovoljno dobra da je ubedim da ostane? i koliko je to dovoljno? Brankica je iz tog pitanja izgradila svoj put. Bavi se marketingom, veoma uspešno, piše, vodi podkast Oslobođena, okuplja ljude oko priča koje se često prećutkuju, aktivista je i influenser. Ali je Brankica na početku i na kraju svega majka i baš zato je njena priča o roditeljstvu mnogo više od razgovora o odgajanju dece. U ovoj epizodi Roberto Grujičić i Brankica Raković razgovaraju o jednoj od najtežih, ali i najvažnijih tema: Šta roditeljstvo znači ljudima koji su bili napuštena deca? Kako izgleda nositi u sebi ranu iz detinjstva i istovremeno pokušati da ne preneseš taj bol dalje? I može li se ta izdaja oprostiti? Jer, ponekad se roditeljstvo, kako iz ljubavi koju smo dobili, rađa i iz odluke da prekinemo lanac i da se sa nama završava. Ipak, Roditeljstvo menja sve. Način na koji gledamo svet, način na koji donosimo odluke, način na koji razumemo ljubav. Upravo na toj ideji počiva i kampanja Rosa - Deca menjaju sve(t), koja podseća na jednostavnu, ali snažnu istinu: deca menjaju nas, a mi menjajući sebe menjamo i svet oko sebe. U okviru inicijative 5 godina za 5 dečijih klinika od svake prodate Rosa boce od 1.5 l izdvaja se 1 dinar za podršku dečjim klinikama širom Srbije, a tokom 2026. godine sredstva su namenjena Univerzitetskoj dečjoj klinici Tiršova. To je jedan mali, svakodnevni izbor koji zajedno može napraviti veliku razliku. 🌿 Epizodu podržava Rosa - Deca menjaju sve(t): https://www.coca-cola.com/rs/sr/offerings/deca-menjaju-svet Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/

Podsećamo vas da je počela sa radom i naša prodavnica na internetu: 🛍️Dva i po psihijatra webshop 👉 https://podmedia.rs/dva-i-po-psihijatra/ Kako u stvari biramo partnere? Da li zaista biramo svesno, ili nas vodi nešto mnogo starije od nas - obrasci vezivanja, rana iskustva, nevidljiva mapa bliskosti koju smo nacrtali još u detinjstvu? Zašto nas nekada privuče baš onaj tip osobe koji nas najviše destabilizuje? I da li je hemija ponekad samo prepoznata trauma? U novoj epizodi naš psihijatar Roberto Grujičić razgovara sa psihoterapeutom Bojanom Vukovićem, koji se godinama bavi emocionalno fokusiranom partnerskom i porodičnom terapijom, o onome što nas najviše oblikuje, ali i najviše razotkriva - partnerskim odnosima. U središtu razgovora je teorija afektivne vezanosti - ideja da način na koji smo naučili da budemo voljeni određuje kako volimo danas. Sigurna, anksiozna, izbegavajuća vezanost… To nisu etikete, već strategije preživljavanja koje unosimo u krevet, u brak, u roditeljstvo. Svako ponašanje u odnosu ima smisao. Čak i ono koje nas boli ili koje sabotira. Bojan i Roberto govore i o osećanjima i ponašanjima koja kriju strah od napuštanja; o ljubomori i krizama; o nerazumevanju i distanci koja skriva strah od preplavljenosti, potrebi za kontrolom koja zapravo pokušava da obezbedi sigurnost. O pričama koje pričamo sebi: "Ja ne vredim dovoljno", "Samo se JA trudim", "Mene više ne biraš/vidiš/ćuješ", "Nije me moguće voleti", "Sa mnom nešto nije u redu", "Ko će mene ovakvog?", "Zašto me više ne želiš?", i pre svega o istini iza tih priča koja nudi razumevanje. Jer, kada shvatimo zašto reagujemo baš tako kako reagujemo, odnos prestaje da bude bojno polje i postaje prostor susreta. Ako ste se ikada zapitali da li volite zrelo ili iz straha, da li birate iz slobode ili iz poznatog bola, ovaj je razgovor istina koja će vas zaustaviti. I možda vas naterati da prvi put zaista čujete i sebe i onoga pored sebe. Istina dolazi kao izvor koji izbija onda kada se usudimo da kopamo dublje. Jer voda ne bira najlakši put. Kao što i odnosi, koliko god pokušavali da ih usmerimo, uvek otkriju gde je stvarna dubina, a gde samo iluzija stabilnosti. Ova epizoda je i poziv da zastanemo pored sopstvene reke. Da pogledamo gde smo podigli brane, gde smo promenili tok, gde smo presušili. I da dozvolimo sebi da potražimo čist izvor, bez straha da će nas sopstvena istina i promena koju ona donosi preplaviti. 🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena. Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu.

Podsećamo vas da je počela sa radom i naša prodavnica na internetu: 🛍️Dva i po psihijatra webshop 👉 https://podmedia.rs/dva-i-po-psihijatra/

Postoji to jedno pitanje koje najčešće ne izgovaramo naglas, ali ga nosimo godinama: Da li sam ja zapravo dobra osoba? Da li mislite da ste dobar čovek? Ili ne znate sigurno, voleli biste da jeste i stalno se preispitujete? Olivera i Mihailo otvaraju temu koja ne može da se svede na folozofske citate niti na jednostavne moralne formule. Dobrota često nije ono što mislimo da jeste, ni odsustvo greške, ni trpljenje, ni izbegavanje konflikta po svaku cenu, ni lista lepih postupaka niti stalno žrtvovanje sebe zarad drugih. Pa šta onda uopšte znači biti dobar čovek? Postoji li apsolutna dobrota? I da li je dobrota osobina, odluka, kapacitet ili rezultat vaspitanja? Da li se dobra osoba prepoznaje po nameri ili po posledici? I da li nas neki loši postupci trajno diskvalifikuju iz tog "kluba dobrih"? Danas razgovaramo o griži savesti, empatiji, osećaju krivice i potrebi da budemo viđeni kao moralni. O tome kako nastaje unutrašnji sudija koji nas procenjuje, razlici između autentične brige i potrebe za potvrdom. I o granicama, jer ponekad je reći “ne” zdravije nego reći “da” svima. Što opet otvara pitanje da li je dobrota isto što i popustljivost i može li se biti dobar, a postaviti čvrste granice? Zašto su neki ljudi “dobri za sve”, a nemilosrdni prema sebi? I da li je moguće da previše truda da budemo dobri zapravo krije strah od odbacivanja? A šta kada se jave zavist, agresija, sitne sebičnosti koje svi imamo? Ako smo sposobni za ružne misli da li to znači da nismo dobri? Ili je upravo sposobnost da ih prepoznamo i ne postupimo po njima dokaz emocionalne zrelosti? Da li je odgovor na naše pitanje od milion dolara ipak proces, put i preispitivanje, tokom kog se pitamo šta radimo sa svojim kapacitetom za dobro i kako živimo sa sopstvenim manama?

A možda je dobrota slična vodi koja menja pejzaž tiho, polako i uporno. Voda oblikuje kamen ne snagom, već doslednošću. Tako i dobrota ne mora biti spektakularna da bi bila snažna. Ona je svakodnevni izbor: Kap po kap. Izbor koji podseća da je snaga često u jednostavnosti. U onome što je izvorno. U onome što teče, prilagođava se, ali ostaje verno sebi. 🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena.

Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/

Podsećamo vas da je počela sa radom i naša prodavnica na internetu: 🛍️Dva i po psihijatra webshop 👉 https://podmedia.rs/dva-i-po-psihijatra/ Kako izgleda kada vam se raspoloženje ne menja malo, nego drastično? Kada dan počne sa osećajem da možete sve, a završi se u potpunoj iscrpljenosti, tami i osećaju bezvrednosti? Kada između euforije i beznađa nema postepenog prelaza, već strmoglavog pada? Psihijatar Roberto Grujičić razgovara sa pesnikinjom Kristinom Simonović o životu sa bipolarnim poremećajem, ali pre svega o životu samom. O onome što se dešava između epizoda. O pokušajima da se sačuva svakodnevica, odnosi, posao, kreativnost. O strahu od sledeće faze i o tihoj nadi da stabilnost nije nedostižna. Kristina otvoreno govori o svojim iskustvima: Kako izgleda manična faza iznutra, kako se prepoznaje pad, kako porodica i prijatelji reaguju, i koliko podrška, ili njen izostanak, može da promeni tok borbe. Razgovaramo o terapiji, lekovima, stigmi, ali i o tome kako se gradi identitet koji nije sveden samo na dijagnozu. Koliko je teško objasniti drugima ono što se dešava u vašoj glavi? Kako se nositi sa osećajem krivice nakon epizoda? Gde je granica između kreativnosti i bolesti? I može li se, uprkos svemu, voditi ispunjen i smislen život? Ako ste se nekada osećali neshvaćeno, ako ste pored sebe imali nekoga ko se bori, ili ako jednostavno želite da razumete, ova priča je važna. Jer, iza svake dijagnoze stoji čovek. I njegov život ne počinje niti se završava jednim poremećajem. Borba, svaka, pa i ova, često je poput vode: Čas nosi, čas povlači, ali, dok plivamo kroz nju, uči nas izdržljivosti i ravnoteži. I ta navala u talasima je prirodna, baš kao i promena kroz koju prolazimo dok učimo da živimo, prihvatimo i pronađemo sopstveni mir. 🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena. Uz ovu epizodu preporučujemo da, ukoliko niste, pogledate i: https://www.youtube.com/watch?v=LEQH6s6F-Hk Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/ 🔔 Pretplatite se na kanal i uključite obaveštenja kako biste bili u toku sa novim epizodama! 📩 Pišite nam utiske u komentarima, uvek smo raspoloženi da čujemo vaša mišljenja, kritike i predloge.

Podsećamo vas da je počela sa radom i naša prodavnica na internetu:
🛍️Dva i po psihijatra webshop 👉 https://podmedia.rs/dva-i-po-psihijatra/
Šta zapravo znači "ličnost“? Da li smo skup osobina, obrazaca ponašanja i iskustava ili nešto mnogo fluidnije od toga? U ovoj epizodi psihijatar Mihailo Ilić razgovara sa gošćom, psihijatrom i psihoterapeutom Irenom Đorđević, o tipovima ličnosti izvan uobičajenih šablona i dijagnoza.
Danas ne govorimo o "normalnom“ i "nenormalnom“, već o razlikama: kako se ličnost formira, šta u njoj ostaje stabilno, a šta se menja kroz život, zašto isti svet doživljavamo potpuno drugačije i gde prestaje teorija, a počinje stvarni čovek. Dotičemo se klasifikacija, ali ih ne koristimo kao fioke već kao alat za razumevanje, samorefleksiju i bolju komunikaciju sa drugima.
Ovo je epizoda o raznolikosti, nijansama i prostoru između etiketa, o ličnosti kao procesu, a ne presudi. Govorimo i o modelima adaptacije ličnosti, sagledanim kroz prizmu transakcione analize, o tome kako se ličnost oblikuje u odnosu na okruženje, rane odnose i očekivanja koja učimo da prepoznajemo ili da im se prilagođavamo. Kako nastaju naši načini reagovanja, koje strategije nosimo iz detinjstva u odrasli život i zašto nam neke od njih danas služe, dok nas druge sputavaju? Iz ugla transakcione analize, tipovi ličnosti ne posmatraju se kao krute kategorije, već kao dinamični obrasci prilagođavanja, koji mogu da se razumeju, osvešćuju i, po potrebi, menjaju.
Jer promena nije slabost, već konstanta. Kao voda koja uvek pronađe svoj put, i ličnost se prilagođava, menja oblik i teče dalje. Zato je sa nama danas ponovo Rosa, prirodna baš kao i promena.
🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena.
Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/